"Hrvatska nam ne može ništa"

Нама Србима никако „не иде у главу“ зашто нас Хрвати мрзе, јер смо им учинили много добра. Ослободили смо их од хиљадугодишње потчињености Пешти и Бечу, помогли им да ослободе њихове од других отете земље (Истру, Међумурје, Далмацију и острва), увек их радо примали као госте, радо куповали њихове производе и помагали им у сваком злу. Па зашто нас онда Хрвати мрзе? Хрвати у ствари не мрзе Србе, Србе мрзи хрватска политичка и културна елита која сеје у хрватском народу отров своје фобије према Србима. Хрвати су народ сличан сваком другом, а од нас (језичко-антрополошки прилично хомогених) Срба разликује их мноштво регионалних разлика, почев од дијалеката па до изгледа и карактера људи. Оно што их уједињује је римокатолицизам. Иво Андрић, и сам изданак римокатоличког хрватства, је у једном приватном писму дао најбоље објашњење србофобије коју шири хрватска политичко-културна елита: За један народ је највећа несрећа да буде римокатоличке вере и Хрватска је мајка која своју децу доји зат,рованим млеком. Мржња према Србима има корен у неуспеху римокатоличког пројекта југословенства, које је требао да послужи Римокатоличкој цркви за ширење своје вере међу православним Словенима на Балкану. Ђаковачки бискуп Штросмајер – идејни творац југословенства – је испрва намеравао да и Бугари буду укључени у југословенски пројекат, и да Загреб буде културно средиште свих Јужних Словена. Зато је и основао у Загребу „Југославенску академију знаности и умјетности“ а не хрватску. Брзо су ватикански планери увидели да са Бугарима неће ићи лако због њиховог закаснелог државног и народног препорода тј. романтизма, па зато на већ национално и државотворно сазреле Србе пребацују сву своју пажњу. Али, Срби се нису „упецали“ на верски део њиховог плана, већ на државотворно-културни. Зато отуда сва каснија настојања Ватикана на рушење Југославије (и монархистичке и социјалистичке) и силна мржња према православним Србима.

Две-трећине данашњих Хрвата су српског порекла, односно Срби који су се покатоличили, или милом, а највише силом. Миле Будак, хрватски министар за време Другог светског рата имао је решење за српско становништво у Хрватској: Једну трећину покрстити, једну етнички очистити, а преосталу трећину побити. Оно што нису успели да ураде за време Другог светског рата, урадили су Олујом, када су на терористички начин, дозвољен и подржаван од Америке, прогнали преко 300,000 српског становништва, без икакве осуде међународне заједнице. Они Срби који су покатоличени нису више били у прилици да се изјашљавају Срби католичке вере, него су истовремено били натерани да се и похрвате. Тај моменат покатоличења и похрваћена створио је код тих бића психолошки поремећене новостворене индентитете, у којима је настала грижа савести и потреба да се докажу у “новом руху” да су остварили неку моћ и једнакост, који су многи то и доказали у Другом светском рату и у ратовима Деведесетих уб,ијањем Срба православне вере. Ако нису учествовали директно у убијању, они су се утркивали у јавном животу да докажу своју верност борећи се са највећим апетитом да докажу величину и супериорност хрватског народа. То присилно католичеље и хрваћење нису донели неке велике резултате, јер тај створени хрватски мелез је у многоме допринео да то понашање буде сликовито приказано од српског песника, Јована Дучића, када је казао да су Хрвати најхрабрији народ на свету, не зато што се ничега не боје, него зато што се ничега не стиде. Ту мржњу о којој је реч не може ни на један други начин да се објасни него имајући у виду да су ти хрватски мрзитељи уствари бивши Срби, код којих је само природно да постану патолошки поремећени када су у питању њихови бивши сународници од којих су се отуђили. Како може неко да тврди да је бивши председник хрватске владе, Зоран Миловановић, Хрват? Да прилике дозвољавају, он и многи, многи други, као Ковачевићи, Марковићи, Малешевићи, Живковићи,и остали, храбро и смело би могли да отворе праву страну Хрватске историје, како би се видели на који су начин столећима потхрањивали њихово хрватско национално биће.

На крају мора бити српски политичар- Жељко Јовановић који је у Хрватском сабору изјавио ” Ја сам Србин али је мој син Хрват (?!)”